U knji­zi „Po­to­nje slo­vo o Pa­vi“ ni­je­sam ci­ti­rao ni­je­dan na­vod iz knji­ge „Vra­ne­ške le­gen­de“ auto­ra V. Ko­nje­vi­ća, ni­ti je po­me­nu­ta u tek­stu „Ob­ra­čun sa ne­zna­njem“.
U tek­stu od 7.9.2015 go­di­ne autor je osuo palj­bu po mo­joj knji­zi „Po­to­nje slo­vo o Pa­vi“. Pre­ci­zni­je, mi­tra­lji­rao je po na­slo­vu i auto­ru. U sa­dr­žaj knji­ge za­i­sta ni­je ula­zio, ali mu to ni­je sme­ta­lo da auto­ra na­zo­ve ne­zna­li­com, a knji­gu pa­škvi­lom i pam­fle­tom. Ne­pri­mje­re­no za pu­bli­ci­stu, svoj­stve­no pu­bli­ci­te­tli­ji. Ni­je­dan čo­vjek od pe­ra i ugle­da ne bi ta­ko pri­zem­nom re­to­ri­kom na­pao auto­ra zbog sa­mog či­na ob­ja­vlji­va­nja knji­ge. Čo­vjek od pe­ra i ugle­da oba­ve­zno bi na­zna­čio šta je u knji­zi ne­zna­lač­ko, iz­mi­šlje­no, uvre­dlji­vo. I ni­ka­ko ne bi na­zvao ne­zna­li­com po­sve ne­po­zna­tog, pa ta­man da je to­tal­na ne­zna­li­ca, a da pri­tom ne na­ve­de ni­je­dan do­kaz za svo­ju tvrd­nju osim ne­i­sti­ne da se Ivo Jok­si­mo­vić ra­ni­je ni­je ba­vio pro­šlo­šću Vra­ne­ša. Ot­ku­da ovaj cr­no­gor­ski „ta­ra­bić“ zna ko­li­ko ja znam ili ne znam, i da li sam se ba­vio pro­šlo­šću svog kra­ja – kad knji­gu ni­je pro­či­tao? Jer, da je pro­či­tao knji­gu „Po­to­nje slo­vo o Pa­vi“, ću­tao bi ili pri­znao da je bio u za­blu­di ba­rem u ne­če­mu, kao što sam bio i ja i svi Vra­ne­ša­ni.
U knji­zi „Po­to­nje slo­vo o Pa­vi“ po­stup­ke i iz­ja­ve ne­zna­ve­nih i za­ve­de­nih na­zvao sam ona­ko ka­ko sam je­di­no mo­gao: ne­zna­njem. Ime­no­va­ni pu­bli­ci­sta se pre­po­znao, iako ni­je je­di­ni ko­ji ne zna. Ni­je­sam ga ja na­zvao ne­zna­li­com, on je se­be ta­kvim pri­ka­zao a ja sa­mo kon­sta­to­vao. Svo­jim ra­zor­nim dje­lo­va­njem po vra­ne­škom kul­tur­nom na­sle­đu, on je po­o­dav­no po­ka­zao i do­ka­zao ši­roj jav­no­sti da ima ve­li­kih ru­pa u zna­nju o pro­šlo­sti i kul­tur­nom na­sle­đu Vra­ne­ša. U knji­zi sam na­veo da ona pred­sta­vlja ob­ra­čun sa ne­zna­njem, ka­ko na­rod­nim ta­ko i po­je­di­nač­nim, i opet is­ti­čem da je ne­zna­nje po­je­di­na­ca do­ve­lo do to­ga da se je­dan ra­no­hri­šćan­ski grob u Pa­vi­nom Po­lju da­nas sta­vlja u za­šti­tu dr­ža­ve kao mu­ha­me­dan­ski. Ini­ci­ja­to­ri ovog an­ti­ci­vi­li­za­cij­skog po­du­hva­ta su pu­bli­ci­sta Ve­se­lin Ko­nje­vić, ku­stos Mi­li­sav Šće­kić iz Za­vi­čaj­nog mu­ze­ja u Bi­je­lom Po­lju, pu­bli­ci­sta i knji­žev­nik Ke­mal Mu­sić i dru­gi broj­ni po­sle­ni­ci, što sam do­ku­men­to­va­no iz­nio u knji­zi. Na do­brom pu­tu da se pri­dru­ži „moć­noj” go­mi­li­ci je­ste i Ana­sta­zi­ja Mi­ra­no­vić, di­ret­kor Upra­ve za za­šti­tu kul­tur­nih do­ba­ra CG, uko­li­ko do­ne­se akt o za­šti­ti ra­no­hri­šćan­skih gro­bo­va kao gro­bo­va ima­gi­nar­nih li­ko­va „Pa­ve i Ah­me­ta“. A ne­sum­nji­vo da ho­će, s ob­zi­rom na jav­no obe­ća­nje da će to uči­ni­ti do kra­ja ove go­di­ne, te da je me­ni ne­dav­no po­sla­la do­pis u ko­jem je lo­ka­li­tet grč­ko gro­blje u Pa­vi­nom Po­lju već pre­i­me­no­va­la u lo­ka­li­tet Pa­vin i Ah­me­tov grob.
Pu­bli­ci­sta vri­je­đa po­koj­nog Đor­đi­ja Jok­si­mo­vi­ća, za­to mo­ram is­ta­ći sle­de­će. U „No­vo­pa­zar­skom zbor­ni­ku“ (1994), Đor­đi­je je ob­ja­vio ori­gi­nal­ni na­uč­ni rad u ko­jem iz­no­si lič­no mi­šlje­nje o na­stan­ku na­zi­va Pa­vi­no Po­lje. On je u tom ra­du, ka­ko na­vo­di i V. Ko­nje­vić u svom tek­stu od 7.9.2015 god, pr­vi na­veo da se Pa­vin muž zvao Ah­med-pa­ša, ali ni­je tač­no da je pr­vi po­me­nuo gro­bo­ve Pa­ve i Ah­me­ta jer je ovo 3-4 go­di­ne ra­ni­je ob­ja­vlje­no u „Bje­lo­polj­skim no­vi­na­ma“. Me­đu­tim, V. Ko­nje­vi­ću ni­je sme­ta­lo da od Đ. Jok­si­mo­vi­ća po­zaj­mi Ah­met-pa­šu, iako tvr­di da ga je Đor­đi­je „do­mi­šljao“. A šta će­mo sa Še­hom? Naj­sta­ri­ja op­se­žna ver­zi­ja pre­da­nja iz Vra­ne­ša (dnev­ni list „Po­li­ti­ka“, 1936), ka­že da je Pa­va bi­la po­pa­di­ja ko­ja se kao udo­vi­ca pre­u­da­je za pa­šu po ime­nu Še­ho. Za svo­ju kon­struk­ci­ju, Đor­đi­je Jok­si­mo­vić ni­je re­kao da je u pi­ta­nju pre­da­nje, dok V. Ko­nje­vić svo­ju kon­struk­ci­ju ne­i­sti­ni­to pro­gla­ša­va pre­da­njem iz Pa­vi­nog Po­lja, iako ga je skra­jao de­ta­lji­ma iz vi­še pre­da­nja i kon­struk­ci­ja i jed­nim lič­nim do­dat­kom, ge­ni­jal­nim ot­kri­ćem da je Pa­va ro­di­la tri si­na u jed­nom bre­me­nu. Dje­lo­va­nje V. Ko­nje­vi­ća pred­sta­vlja kla­sič­nu de­va­sta­ci­ju vra­ne­škog kul­tur­nog na­sle­đa, što je ne­do­zvo­lje­no. Pa­vi­no­polj­ci oče­ku­ju da će dr­žav­ni or­ga­ni ob­u­zda­ti van­dal­sko po­stu­pa­nje V. Ko­nje­vi­ća pre­ma kul­tur­nom na­sle­đu Vra­ne­ša, a da će is­tra­žni or­ga­ni po­kre­nu­ti po­stu­pak pro­tiv N.N. li­ca zbog skr­na­vlje­nja pra­vo­slav­nog gro­blja u Pa­vi­nom Po­lju.
Uop­šte me ne za­ni­ma ko je šta „do­mi­šljao“, smi­šljao i iz­mi­šljao u pre­da­nji­ma i pri­vat­nim le­gen­da­ma. Što se ti­če po­sta­nja na­zi­va Pa­vi­no Po­lje, za me­ne su sva pre­da­nja na ovu te­mu mr­tva jer tvr­dim da je u tim pre­da­nji­ma ime že­ne Pa­ve na­knad­no uba­ci­va­no, te ni­jed­no od ovih pre­da­nja ni­je u tom di­je­lu isti­ni­to, što sam po­ja­snio u knji­zi „Po­to­nje slo­vo o Pa­vi“. Ta pre­da­nja mo­žda go­vo­re o ne­kim isti­ni­tim do­ga­đa­ji­ma, sa­mo je že­na Pa­va u nji­ma ne­po­sto­je­ća.
Da za­klju­čim, tvr­dim da Pa­vi­no Po­lje do­bi­ja na­ziv po­čet­kom 15. vi­je­ka, po Pa­vi Ra­do­vi­ću, do­ma­ći­nu iz Gra­ba – Dra­ško­vi­ne. U knji­zi „Po­to­nje slo­vo o Pa­vi“, iz­nio sam vra­ne­škom pu­bli­ku­mu do­ku­men­to­va­ne isto­rij­ske po­dat­ke ko­ji su ne­u­mo­lji­vi. Ko je pročitao knji­gu – sve mu je ja­sno, ko ni­je – mo­lim da me ne uz­ne­mi­ra­va glu­po­sti­ma.
Ivo Jok­si­mo­vić
Autor knji­ge „Po­to­nje
slo­vo o Pa­vi“